Банкарски спорови

Примери из судске праксе

БАНКАРСКИ СПОРОВИ

1. Затезна камата по стопи из

Закона о висини стопе затезне камате и валутна клаузула

(чл. 15. ЗОО)

             Повериоцу на главни дуг не припада кумулативно право на курсну разлику према уговореној валутној клаузули и на затезну камату по стопи из Закона о висини стопе затезне камате, јер је то противно начелу еквивалентности давања садржаног у члану 15. Закона о облигационим односима.

 Из образложења

            Побијаном пресудом у ставу И  изреке обавезан је тужени да тужиоцу плати 9.000.000,00 динара са каматом по Закону о висини стопе затезне камате почев од 1.04.2003 године до исплате, са курсним разликама по куповном курсу К. банке АД Б. почев од 1.4.2003 године на динарску противвредност ЕУР 142.176,95 до  дана исплате, износ од 37.526,95 динара са каматом по Закону о висини стопе затезне камате почев од 1.4.2003. године до исплате и износ од 1.044.582,40 динара са каматом по Закону о висини стопе затезне камате почев од 21.7.2003. године до исплате, са курсним разликама по продајном курсу НБС почев од 21.7.2003. године на динарску противвредност ЕУР 16.000,00 до дана исплате.

 Правилно је првостепени суд на основу изведених доказа утврдио да су странке дана 13.2.2003. године закључиле уговор о краткорочном кредиту по коме је туженом одобрен кредит у износу од 9.000.000,00 динара – динарска противвредност од 144.506,81 ЕУР-а са каматном стопом од 7,5% на годишњем нивоу и роком враћања од 12 месеци од дана пуштања кредита у течај, да је тужилац туженом кредитна средства уплатио 11.3.2003. године. Неспорно је да се тужени одредбама чл. 7 уговора о краткорочном кредиту обавезао да ће тужиоцу исплатити курсну разлику по куповном курсу тужиоца.

Правилно је првостепени суд утврдио и то да је тужилац на захтев туженог издао динарску гаранцију бр. 6046-5-04993 од 6.3.2003. године за уредно враћање кредита за куповину моторног возила. По уговору о издавању гаранције за уредно враћање кредита издата је банкарска гаранција на износ од 1.347.712,00 динара што представља динарску противвредност од 21.116,40 ЕУР  на дан 6.3.2003 године, са роком важности од 10.1.2004 године. Тужени кориснику гаранције није измирио обавезе по уговору о кредиту, па је због тога корисник гаранције писменим путем тражио од тужиоца да му исплати гарантовану суму, што је тужилац и учинио дана 21.7.2003 године уплатом износа од 1.044.582,40 динара на текући рачун корисника гаранције. Неспорно је да су странке чланом 1 уговора о издавању гаранције за уредно враћање кредита уговориле да тужилац има право на исплату курсних разлика по куповном курсу НБС.

Део тужбеног захтева у износу од 37.526,95 динара, представља обрачунату уговорну камату за период од 11.3.2003. до 31.3.2003. године. Тужени ово није оспорио.

На овако утврђено чињенично стање правилно је првостепени суд применио материјално право и то одредбе чл. 1065. и чл. 1087. став 2. Закона о облигационим односима, када је обавезао туженог да тужиоцу исплати 9.000.000,00 динара са затезном каматом по Закону о висини стопе затезне камате почев од 12.3.2004 године до исплате, 37.526,95 динара са каматом по Закону о висини стопе затезне камате почев од 1.4.2003 године до исплате, и износа од 1.044.582,40 динара са каматом по Закону о висини стопе затезне камате почев од 21.7.2003 године па до исплате.

Међутим, основани су наводи жалбе туженог да је побијана пресуда донета уз погрешну примену материјалног права у делу који се односи на курсне разлике на динарску противвредност ЕУР-а.

Странке су уговором о кредиту и уговором о издавању банкарске гаранције предвиделе и примену валутне клаузуле, што је дозвољено. Међутим, тужилац је у овом спору пре свега тражио да се тужени обавеже да му исплати на главни дуг затезну камату по стопи из Закона о висини стопе затезне камате. Пошто стопа затезне камате одређена законом садржи у себи раст цена на мало и фиксну месечну стопу, која сада износи 0,5% месечно, а обрачун се врши множењем фиксне месечне стопе са износом главног дуга увећаног за месечну стопу раста цена на мало применом комфорне методе, то значи да се камата из месеца у месец рачуна на основицу увећану за камату из претходног месеца, услед чега она може вишеструко прећи износ главног дуга, нарушава се једно од основних начела  Закона о облигационим односима садржано у чл. 15 начело еквивалентности узајамних давања уговорних страна. Даље, обрачуном стопе раста цена на мало на износ динарског дуга обезбеђује се очување стварне вредности главног дуга, што се чини и применом валутне клаузуле, па досуђивање затезне камате по стопи из Закона о висини стопе затезне камате и курсне разлике на динарску противвредност ЕУР-а  на дан исплате за исти период за који се досуђује и затезна камата, представља двоструку валоризацију,  што је такође противно начелу еквивалентности узајамних давања на штету туженог као дужника. Зато овај суд налази да тужилац у смислу речених прописа нема право на исплату курсне разлике, имајући при том у виду да се пре свега определио за исплату затезне камате по стопи из Закона о висини стопе затезне камате. Да је тужилац тражио само исплату динарске противвредности наведене количине ЕУР-а на дан исплате, тужиоцу би припала затезна камата по домицилној односно стопи Централне европске банке или  по уговореној стопи од 7,5% годишње на део потраживања по основу уговора о кредиту. Очигледно да тужиоцу више одговара камата по Закону о висини стопе затезне камате с обзиром да се она обрачунава конформном методом, којом  се добија далеко већа сума него када се камата обрачунава применом простог интересног рачуна. Странке су уговором о кредиту предвиделе да тужилац може наплаћивати на доспеле обавезе затезну камату по стопи из Закона о висини стопе затезне камате, а уколико је уговорена каматна стопа виша од законске затезне камате тужени је сагласан да тужилац врши обрачун и захтев на наплату по уговореној каматној стопи (чл. 9.). Дакле, уговором је предвиђено право тужиоца да бира да ли ће у случају доцње туженог тражити од туженог затезну камату по уговореној или законској стопи зависно од тога шта тужиоцу више одговара односно која ће стопа бити виша у периоду доцње.

(Из пресуде Вишег трговинског суда, Пж. број 1276/06 од 15.8.2006. године)

12. Примена члана 400. ЗОО код уговора о кредиту

            Банка кредитор у смислу чл. 400. ЗОО има право на затезну камату на доспелу обрачунату уговорену камату по уговорној стопи само ако су странке то и уговориле.

Из образложења

Тужбени захтев у износу од 5.061.436,78 УСД састоји се од главнице у износу од 4.041.173,07 УСД и обрачунате камате у износу од 1.020.263,71 УСД, а тужбени захтев у износу од 915.586 УСД састоји се од  главног дуга у износу од 500.000,00 УСД и обрачунате камате од 415.586 УСД. Уколико обрачунате камате (1.020.263,71 УСД и 415.586 УСД) представљају обрачунату уговорну камату онда би тужилац имао право на затезну процесну камату по стопи од 10% на годишњем нивоу почев од 24.5.2002 године па до исплате односно 8,75% на годишњем нивоу почев од 21.8.2002 године па до исплате, само уколико је уговором предвиђено да ће на обрачунату уговорну камату када она доспе за исплату почети да тече  затезна камата по стопи од 10% на годишњем нивоу, односно 8,75 % на годишњем нивоу. Уговорна камата представља камату коју корисник кредита плаћа на примљена кредитна средства за период коришћења кредита, тј. од дана пуштања кредитних средстава у течај до дана доспелости враћања.  Одредбама чл. 400 Закона о облигационим односима прописано је да је ништава одредба Уговора којом се предвиђа да ће на камату када доспе за исплату почети тећи камата, ако не буде исплаћена, али се може унапред уговорити да ће се стопа камате повећати ако дужник не исплати доспеле камате на време, с тим што се ове одредбе не односе на кредитно пословање банака и других банкарских организација. То значи да на уговорену камату може да тече камата када она доспе за исплату а не буде исплаћена и да се стопа камата може повећати ако дужник не исплати доспеле камате на време, али само у случају ако је тако и уговорено. Из Уговора бр. 4/96 од 30.9.1996 године и Уговора бр. 2/92 о регулисању међусобних односа по основу коришћења ино депозита од 11.2.1992 године  и анекса ових Уговора на којима се заснива обавеза туженог за исплату главнице и обрачунате уговорне камате, не произлази да су странке уговориле да ће на обрачунату камату почети да тече уговорена стопа камате од 10% односно 8,75% на годишњем нивоу после доспелости, па би у случају да наведена обрачуната камата представља обрачунату уговорну камату, тужилац имао право само на затезну процесну камату по домицилној стопи земље валуте.

Уколико наведена обрачуната камата представља обрачунату затезну камату на главницу, онда тужилац не би имао право уопште на затезну процесну камату у смислу одредаба чл. 279 Закона о облигационим односима све док главни дуг не буде исплаћен. Ово због тога што је одредбама чл. 279 Закона о облигационим односима прописано да поверилац има право на  затезну камату на обрачунату затезну камату од дана подношења захтева, што подразумева да је главни дуг исплаћен, али у доцњи.

Пошто је првостепени суд обавезао туженог да тужиоцу исплати затезну камату по стопи од 10% односно 8,75 % на годишњем нивоу и на обрачунату камату, основано се у жалби истиче да је побијана пресуда у овом делу донета уз погрешну примену материјалног права, услед чега нису утврђене чињенице релевантне за одлуку у овом спору.

У поновном поступку првостепени суд ће вештачењем финансијске струке утврдити да ли обрачуната камата у износу од 1.020.263,71 УСД и 415.586 УСД представља обрачунату уговорну камату (камату за период коришћења кредитних средстава) или затезну камату, па ће зависно од тога имајући у виду горње примедбе  поново одлучити о тужбеном захтеву за затезну процесну камату.

(Из решења Вишег трговинског суда Пж. 3040/06 од 23.11.2006. године)

17. Обавезни елементи банкарске гаранције

(чл. 1083. ЗОО)

            Садржина и форма банкарске гаранције није прописана законом, али је у банкарској пракси уобичајено да банкарска гаранција садржи назив даваоца гаранције, назив примаоца гаранције – корисника, податке о основном послу чије се испуњење обезбеђује банкарском гаранцијом, новчани износ на који гаранција гласи, рок важности гаранције, место издавања гаранције, датум њеног издавања и потпис овлашћеног лица даваоца гаранције, а странке могу уговорити и друге небитне елементе.

Из образложења

            Правилно је првостепени суд нашао да гаранција број 24-11-03/444 која је у копији приложена уз тужбу, а чији је оригинал тужилац приложио у току поступка и првостепени суд извршио увид у исти, не представља „нацрт гаранције“ већ пуноважну банкарску гаранцију.

            Према одредби члана 1083. Закона о облигационим односима банкарском гаранцијом се обавезује банка према примаоцу гаранције – кориснику да ће му за случај да му треће лице не испуни обавезу о доспелости измирити обавезу ако буду испуњени услови наведени у гаранцији. Гаранција мора бити издата у писменој форми.

            Према наведеној одредби члана 1083. Закона о облигационим односима произлази да је банкарска гаранција строго формални правни посао и увек је везана за одређено лице и одређени уговор.

            У конкретном случају гаранција број 24-11-03/444 за поврат кредита, садржи назив корисника гаранције, издаваоца гаранције, уговор који се обезбеђује овом гаранцијом - број 444/2002, рок исплате, рок важности гаранције, иста је потписана од стране овлашћеног лица и оверена печатом издаваоца гаранције. У самом тексту гаранције је наведено да се иста издаје на основу захтева налогодавца „П. Д“ АД К. од 21.11.2003. године, а који је и заведен у књигу банкарских гаранција туженог, одлуке кредитног одбора гаранта од 24.11.2003. године и уговора о издавању гаранције број 24-11-03/444, а издавањем предметне гаранције, гарант неопозиво и независно гарантује да уколико налогодавац не изврши обавезу из уговора о кредиту број 444/2002 у предвиђеном року и не врати добијени кредит, на први писани захтев кориснику ће вратити гарантовани износ у року од 5 дана, што значи да се ради о банкарској гаранцији из члана 1087. Закона о облигационим односима и то гаранцији на први позив – без приговора.

            Без утицаја су на другачију одлуку суда жалбени наводи туженог да банкарска гаранција није издата, јер није постигнута сагласност о битним елементима уговора, већ да је постојала само намера да се изда гаранција. Ово из разлога што је тужилац као корисник из гаранције, предао у току поступка оригинал банкарске гаранције наведеног броја, а у току поступка тужени с обзиром да се ради о формално-правном послу, није пружио доказ да је тражио поништај банкарске гаранције број 24-11-03/444 из разлога и под условима предвиђеним чланом 111. и 112. Закона о облигационим односима, односно под условима под којима се може тражити поништај правног посла. У вези жалбених навода туженог да банкарска гаранција није ни издата из разлога више што нема датум издавања, па се не зна од када се рачуна рок важности гаранције од 180 дана, Виши трговински суд наводи да Законом нису прописани елементи – битни елементи које мора да има банкарска гаранција, али у пракси је уобичајено да банкарска гаранција мора да садржи одређене елементе који су условљени природом посла, а из праксе произлази да сваки облик гаранције мора имати следеће елементе: назив даваоца гаранције, назив примаоца гаранције – корисника, назначење посла чије се испуњење обезбеђује банкарском гаранцијом, новчани износ на који гаранција гласи, рок важности гаранције, место издавања гаранције, датум њеног издавања и потпис овлашћеног лица даваоца гаранције, а странке могу уговорити и друге небитне елементе.

            Виши трговински суд наводи да гаранција број 24-11-03/444 је пуноважна и садржи све битне елементе. Што се тиче места издавања ове гаранције, иста је сачињена на оригиналном меморандуму гаранта банке, како је наведено и у фирми гаранта – издаваоца гаранције и у печату издаваоца гаранције, а гаранција је издата на основу одлуке кредитног одбора гаранта од 24.11.2003. године са роком важности од 180 дана, па с обзиром на датум када је корисник поднео захтев за исплату износа из гаранције, а то је 19.4.2004. године, тужени је у обавези да исплати гарантовану суму.

            Другостепени суд је ценио и све друге жалбене наводе туженог, али је нашао да су без утицаја на правилност побијене одлуке јер је у питању пуноважна гаранција број 24-11-03/444, оригинал ове гаранције налази се код тужиоца, нема доказа да је тужени тражио поништај ове гаранције, иста не садржи назнаку да се ради о предлогу или о  нацрту исте.

(Из решења Вишег трговинског суда Пж. 5596/05 од 31.8.2006. године)