Надлежност
Примери из судске праксе
НАДЛЕЖНОСТ
1. Стварна надлежност трговинског суда за одлучивање по излучној тужби
(чл. 15. Закона о судовима)
Спор по излучној тужби је спор настао у току, односно поводом поступка извршења а Трговински суд је стварно надлежан за решавање таквог спора само уколико је надлежан да одређује и спроводи извршење у вези са којим је излучна тужба поднета.
Из образложења
Према стању у списима тужилац је тужбом тражио да се тужени обавеже да изврши издвајање покретних ствари тужиоца из поступка продаје покретних ствари путем усменог јавног надметања у поступку принудне наплате пореског дуга пореског дужника "Ф" из Л., ближе наведених у петитуму тужбе, а од редног бр. 1 до 31, па је предложио да се одреди привремена мера ради обезбеђења неновчаног потраживања и туженом наложи да прекине са поступком принудне наплате пореза и других пореских давања, према пореском дужнику "Ф" АД из Л., ради продаје истих покретних ствари.
Према одредби чл. 15. ст. 2. тач. в) Закона о судовима, чије се одредбе о надлежности још увек примењују, следи да су приведени судови, а сада трговински судови, надлежни да одређују и спроводе извршење и обезбеђење на основу веродостојних исправа, одлука привредних судова и одлука мировних већа и арбитража када с односе на лице из ст. 1. тач. а), б) и в) овог члана, осим на непокретностима, као и да решавају спорове настале у току и поводом извршења одлука наведених судова. Поступак по излучној тужби, којом се тражи изузимање одређених ствари из поступка принудне наплате, је спор који јесте произашао из поступка извршења, али је потребно оценити да ли се ради о извршењу за које је надлежан трговински суд, јер је трговински суд надлежан да решава спорове поводом извршења оних одлука које су Законом о судовима изричито предвиђене, без обзира на својство парничних странака, јер је ово својство странака било релевантно за заснивање надлежности трговинског суда, као и извршног суда.
(Решење Вишег трговинског суда Пж. бр. 8756/06 од 26.10.2006 године)
2. Стварна надлежност трговинског суда
(чл. 15. Закона о судовима)
Трговински суд је стварно надлежан за суђење у спору против тужене Републике Србије – Републичке управе јавних прихода, у ситуацији када није донето решење о одузимању робе тужиоца у управном поступку, против кога би се могао водити управни спор.
Из образложења
Како у конкретном случају није вођен управни поступак, то значи да не постоји решење које има карактер управног акта, чија би се законитост испитивала у управном спору, те се у овој ситуацији не може ни радити о управној ствари. Из наведеног дописа Републичке управе јавних прихода, Организационе јединице – Центар П. од 15.6.1999. године не произлази да је претходно донето решење о одузимању робе, по коме би се могао водити управни поступак, а сам допис нема карактер управног акта. Из тих разлога тужилац је поднео тужбу Трговинском суду јер се према наводима тужиоца ради о захтеву за исплату износа по основу неоснованог обогаћења за робу одузету од стране туженог без навођења основа, дана 25.4.1999. године. Из изнетог произлази да се у описаној ситуацији ради о имовинско правном захтеву који је утемељен у одредби члана 210. Закона о облигационим односима, те је другостепени суд становишта да спорни однос спада у редовну судску надлежност, из разлога што је настао у вези са пословањем тужиоца, који у виду регистрованог занимања, обавља привредну делатност, и чија је роба радњама туженог прешла из имовине тужиоца у имовину туженог или трећих лица у ком случају основ захтева може бити и накнада штете проузрокована радњама туженог.
(Из решења Вишег трговинског суда, Пж. 12009/05 од 13.7.2006. године)
1. Стварна надлежност општинског суда за одређивање извршења када је извршни поверилац физичко лице
(члан 15. став 1. Закона о судовима)
За одређивање извршења по предлогу за извршење на основу извршне исправе донете од стране трговинског суда, где је извршни поверилац физичко лице, а извршни дужник правно лице у стечају стварно је надлежан општински суд
Из образложења
Из списа ове правне ствари произлази да је извршни поверилац физичко лице, а да је извршни дужник правно лице у стечају. Предлог за дозволу извршења поднет је на основу пресуде Привредног суда у Б. П. 2868/00 од 2.10.2001. године.
Да би се радило о привредном спору за чије је извршење надлежан Трговински суд било би потребно да буду испуњена кумулативно два услова и то да се ради о лицима из чл. 15. ст. 1. тач. а), б) и в) Закона о судовима као и да је поступак проистекао из међусобних привредних односа.
У конкретном случају не ради се о привредном спору, јер је тужилац физичко лице, а тужени правно лице у стечају, то за поступак извршења не може ни бити надлежан Трговински суд. Наиме, извршна исправа која је достављена као доказ уз предлог за извршење, донета је од стране Привредног суда у Б. из разлога што је тужени правно лице у стечају, те се може закључити да се не ради о привредном спору, већ само о спору који суди Привредни суд због атракције надлежности услед стечаја.
Дакле, како се не ради о привредном спору, трговински суд у парничном поступку је био надлежан за спровођење поступка из разлога што је тужени у стечају, па је дошло до атракције надлежности услед стечаја. Атракциона надлежност привредног суда због стечаја не утиче на врсту спора уколико он иначе не би био привредни спор.
Стварно надлежан за извршење је месно надлежан општински суд. Атракција стварне надлежности није дозвољена у извршном поступку, па је првостепени суд правилно донео решење којим се трговински суд огласио стварно ненадлежним и по правноснажности решења уступио списе предмета ИВ Општинском суду у Б. као стварно и месно надлежном суду за спровођење извршења на основу извршне исправе донете од стране Привредног суда у Б.
(Из решења Вишег трговинског суда Иж. 1156/06 од 8.6.2006. године)
1. Стварна надлежност трговинског суда
Трговински суд није стварно надлежан по тужби радника за повраћај уплаћеног износа ради куповине деонице.
Из образложења
Предмет овога спора није захтев тужиоца за признавање права на акције по основу извршених уплата, односно оспоравање одлуке којом су признате деонице уплаћене до 24.1.1994. године, да би се закључило да се ради о спору проистеклом из приватизације.
Независно од права тужиоца по основу уплате деоница у поступку приватизације, тужилац поставља захтев за повраћај уплаћеног износа који тужени држи без правног основа, не оспоравајући одлуку туженог да се не признају средства уплаћена у периоду од 1995. до 2000. године.
Тужени је истакао приговор стварне ненадлежности Трговинског суда, па је првостепени суд заузео правни став да тужилац не тражи утврђивање права на акције, зашта би суд био надлежан, нити накнаду штете због неоствареног права на акције, већ тражи новчана средства која се код туженог налазе без правног основа. Из чињеничних навода тужбе произлази да тужилац као запослени од туженог тражи средства која му је тужени обуставио од зараде по основу који је отпао. Дакле, ради се о имовинско-правном спору а не статусном спору.
(Из решења Вишег трговинског суда Пж. 4185/06 од 30.5.2006. године)
1. Стварна надлежност трговинског суда
Трговински суд није стварно надлежан по тужби радника за повраћај уплаћеног износа ради куповине деонице.
Из образложења
Предмет овога спора није захтев тужиоца за признавање права на акције по основу извршених уплата, односно оспоравање одлуке којом су признате деонице уплаћене до 24.1.1994. године, да би се закључило да се ради о спору проистеклом из приватизације.
Независно од права тужиоца по основу уплате деоница у поступку приватизације, тужилац поставља захтев за повраћај уплаћеног износа који тужени држи без правног основа, не оспоравајући одлуку туженог да се не признају средства уплаћена у периоду од 1995. до 2000. године.
Тужени је истакао приговор стварне ненадлежности Трговинског суда, па је првостепени суд заузео правни став да тужилац не тражи утврђивање права на акције, зашта би суд био надлежан, нити накнаду штете због неоствареног права на акције, већ тражи новчана средства која се код туженог налазе без правног основа. Из чињеничних навода тужбе произлази да тужилац као запослени од туженог тражи средства која му је тужени обуставио од зараде по основу који је отпао. Дакле, ради се о имовинско-правном спору а не статусном спору.
(Из решења Вишег трговинског суда Пж. 4185/06 од 30.5.2006. године)
1. Стварна надлежност трговинског суда
Трговински суд није стварно надлежан по тужби радника за повраћај уплаћеног износа ради куповине деонице.
Из образложења
Предмет овога спора није захтев тужиоца за признавање права на акције по основу извршених уплата, односно оспоравање одлуке којом су признате деонице уплаћене до 24.1.1994. године, да би се закључило да се ради о спору проистеклом из приватизације.
Независно од права тужиоца по основу уплате деоница у поступку приватизације, тужилац поставља захтев за повраћај уплаћеног износа који тужени држи без правног основа, не оспоравајући одлуку туженог да се не признају средства уплаћена у периоду од 1995. до 2000. године.
Тужени је истакао приговор стварне ненадлежности Трговинског суда, па је првостепени суд заузео правни став да тужилац не тражи утврђивање права на акције, зашта би суд био надлежан, нити накнаду штете због неоствареног права на акције, већ тражи новчана средства која се код туженог налазе без правног основа. Из чињеничних навода тужбе произлази да тужилац као запослени од туженог тражи средства која му је тужени обуставио од зараде по основу који је отпао. Дакле, ради се о имовинско-правном спору а не статусном спору.
(Из решења Вишег трговинског суда Пж. 4185/06 од 30.5.2006. године)
1. Стварна надлежност трговинског суда
Трговински суд није стварно надлежан по тужби радника за повраћај уплаћеног износа ради куповине деонице.
Из образложења
Предмет овога спора није захтев тужиоца за признавање права на акције по основу извршених уплата, односно оспоравање одлуке којом су признате деонице уплаћене до 24.1.1994. године, да би се закључило да се ради о спору проистеклом из приватизације.
Независно од права тужиоца по основу уплате деоница у поступку приватизације, тужилац поставља захтев за повраћај уплаћеног износа који тужени држи без правног основа, не оспоравајући одлуку туженог да се не признају средства уплаћена у периоду од 1995. до 2000. године.
Тужени је истакао приговор стварне ненадлежности Трговинског суда, па је првостепени суд заузео правни став да тужилац не тражи утврђивање права на акције, зашта би суд био надлежан, нити накнаду штете због неоствареног права на акције, већ тражи новчана средства која се код туженог налазе без правног основа. Из чињеничних навода тужбе произлази да тужилац као запослени од туженог тражи средства која му је тужени обуставио од зараде по основу који је отпао. Дакле, ради се о имовинско-правном спору а не статусном спору.
(Из решења Вишег трговинског суда Пж. 4185/06 од 30.5.2006. године)