Приватизација
Примери из судске праксе
ПРИВАТИЗАЦИЈА
1.
Да ли се против субјекта приватизације, односно над његовом имовином, који се налази у поступку реструктурирања или продаје прекидају поступци извршења у смислу чл. 31. самосталних чланова Закона о изменама и допунама Закона о приватизацији?
Уколико се субјект приватизације налази у поступку реструктурирања поступци извршења се прекидају ако су испуњени услови из чл. 31. Закона о изменама и допунама Закона о приватизацији, а уколико се субјект приватизације налази у поступку продаје методом јавне аукције или тендера, поступци извршења се не прекидају".
(Одговор на питање утврђен на седници Одељења за привредне спорове Врховног суда Србије дана 7.11.2006. год.)
2.
Да ли се може одредити и спровести извршење пописом и продајом покретних или непокретних ствари на основу извршне исправе којом је обавезан стечајни дужник да плати зараду радницима који су задржани на раду по отварању стечајног поступка?
(Одговор на питање утврђен на седници Одељења за привредне спорове Врховног суда Србије дана 26.12.2006. год.)
Ради наплате новчаних потраживања, која представљају трошкове стечајног поступка по одредбама Закона о стечајном поступку, на основу извршне исправе којом располаже поверилац који није стечајни, може се одредити и спровести принудно извршење у извршном поступку, сагласно члану 73 Закона о стечајном поступку, али само преносом средстава са рачуна дужника на рачун повериоца, јер су предмети извршења по осталим средствима извршења ради наплате новчаног потраживања изузети од извршења, како то произлази из општих одредби Закона о стечајном поступку, којима су прописани циљ и основна начела овог поступка, као и делокруг рада и овлашћења органа у поступку стечаја и начин управљања имовином дужника.
Ако је поверилац овог потраживања поднео предлог за извршење другим средствима извршења, наводећи појединачно или на општи начин (као код покретних ствари) ствари које представљају предмете извршења, не може се ни одредити нити спровести такво извршење, па такав предлог треба одбити. У том случају ради се о средству извршења које је дозвољено по ЗИП-у, али за које не постоје услови за одређивање извршења, јер нема предмета на којима би се овим средством исто могло спровести, с обзиром да су сви предмети (покретне и непокретне ствари, потраживања, акције, удели) изузети од извршења изван поступка стечаја.
Ако су у предлогу предложени и средство извршења преносом средстава са рачуна дужника на рачун повериоца, али и друга средства извршења из чл. 42 ст. ЗИП-а, извршење се може делимично одредити и спровести, а делимично ће се предлог одбити у односу на она средства за која су предмети искључени од извршења у извршном поступку.
1. Да ли се над предузећем које је по Одлуци Владе Републике Србије у поступку реструктурирања може покренути и водити стечајни поступак.
Одговор:
Реструктурирање у поступку приватизације представља промене које се односе на субјект приватизације и његова зависна предузећа, које омогућавају продају његовог капитала или имовине, према члану 19 ст. 2 Закона о изменама и допунама Закона о приватизацији. Поступак реструктурирања започиње доношењем Одлуке о реструктурирању од стране Агенције за приватизацију. Државни повериоци су дужни да писмено пријаве своја потраживања, доспела до 31.12.2004. године, у року од 15 дана од дана објављивања одлуке о реструктурирању, ради отпуста дуга и намирења својих потраживања из средстава остварених од продаје капитала или имовине субјекта приватизације, што могу учинити и остали повериоци, у складу са чл. 20, чл. 20а ст. 1 и чл. 20г Закона. Следећа фаза је израда програма реструктурирања, који се сматра донетим када Агенција донесе одлуку о прихватању програма реструктурирања, сходно чл.23 ст.8 Закона. Садржина програма реструктурирања је регулисана цитираним одредбама чл. 23. ст. 1. Закона и чл. 13. ст. 1 Уредбе о поступку и начину реструктурирања субјеката приватизације, према којима програм реструктурирања садржи и начин отплате дугова субјекта реструктурирања, па истим може бити предвиђено и одлагање измирења обавеза. Донети програм реструктурирања има снагу извршне исправе и сматра се уговором којим се утврђује висина и начин измиривања потраживања поверилаца која су у њему утврђена, а ако се по доношењу програма реструктурирања против субјекта приватизације покрене поступак пред надлежним органом, исти је дужан да, у случају када је потраживање основано, обавеже субјект приватизације на исплату потраживања на начин предвиђен програмом реструктурирања, према чл.23а Закона.
Значи, поступак реструктурирања може да се подели у две главне фазе и то на део поступка од доношења одлуке о реструктурирању до доношења одлуке о прихватању програма реструктурирања и сам поступак реструктурирања по прихваћеном програму.
Након доношења одлуке о реструктурирању и пријаве својих потраживања, државни и остали повериоци, који су пријавили своја потраживања доспела до 31.12.2004. године ради отпуста дуга, више не могу пријављена потраживања реализовати према субјекту реструктурирања у току поступка реструктурирања и приватизације, до момента продаје капитала или имовине, када потраживања намирују из остварене продајне цене, или до момента обуставе поступка реструктурирања или неуспеле продаје капитала или имовине. Зато, у току тог поступка, означени повериоци нису овлашћени предлагачи за покретање стечајног поступка, односно не спадају у круг лица овлашћених за подношење предлога за покретање стечајног поступка по члану 40 Закона о стечајном поступку.
Из цитираних одредби Закона о изменама и допунама Закона о приватизацији и Уредбе о поступку и начину реструктурирања субјеката приватизације произлази и да се све обавезе субјекта реструктурирања као дужника према његовим повериоцима измирују на начин предвиђен програмом реструктурирања, који по Закону представља уговор између дужника и поверилаца о начину отплате – измирења доспелих обавеза дужника повериоцима, што има правну природу уговора о репрограму дуга, када је програмом предвиђено да се помера и рок доспећа обавеза дужника. У таквом случају нема неспособности за плаћање на страни субјекта реструктурирања у току поступка реструктурирања, јер нема доспелих обавеза за плаћање, ни инсолвентности дужника, па не постоји стечајни разлог за спровођење банкротства над таквим субјектом, предвиђен одредбама чл.2 и чл.3 Закона о стечајном поступку. Зато ће у изнетој ситуацији, по поднетом предлогу за покретање стечајног поступка, стечајно веће донети одлуку којом ће одбити такав предлог, услед непостојања стечајног разлога, у поступку и на начин регулисан одредбама чл.54 и чл.55 Закона о стечајном поступку.
У свим осталим ситуацијама стечајно веће ће ценити испуњеност услова за покретање стечајног поступка, сходно одредбама Закона о стечајном поступку и садржини донетог програма реструктурирања.
4. Повраћај депозита на име учешћа на јавној аукцији и стицања без основа
У неспорној ситуацији када је купац за учешће на аукцијској продаји субјекта платио депозит за учешће на аукцијској продаји и постао најповољнији понуђач, али пре закључења уговора одустао од куповине субјекта приватизације,након одлуке Уставног суда РС којом су проглашене противне уставу одредбе Уредбе о продаји капитала и имовине јавном аукцијом чл. 37 и 37а (''Службени гласник РС'', бр. 45/01, 45/02 и 19/03) објављене 29.05.2004. нема законског основа да Агенција као продавац задржи уплаћени депозит најповољнијег понуђача јер је основ задржавања депозита утврђен у цитираној одредби отпао, па се имају применити одредбе чл. 210. и 214. ЗОО-а везане за стицање без основа.
Из образложења
Из садржине списа предмета произилази да је дана 10.09.2003. тужиоц поднео тужбу против туженог ради накнаде штете позивајући се на одредбу чл. 37. ст. 2 Уредбе о продаји капитала и имовине јавном аукцијом, наводећи да је тужени као учесник учествовао на аукцији субјекта приватизације из Т. дана 15.07.2003. и на одржаној аукцији је проглашен за купца 70% друштвеног капитала субјекта приватизације за излицитирану цену од 76.000.000,00 динара, па како се није одазвао позиву тужиоца да приступи закључењу продајног уговора по позиву тужиоца 18.07.2003. године, нити је уплатио прву рату, то га тужилац сходно цитираној одредби терети за накнаду штете у висини од 30% продајне цене што износи 22.800.000,00 дин. па предлаже да га суд обавеже на исплату тог износа. У одговору на тужбу од 14.11.2003. оспорио тужбени захтев позивајући се да се пријавио на заказану аукцију субјекта приватизације 15.07.2003.год.а да је седам дана раније купио аукцијску документацију и уплатио депозит за учешће на јавној аукцији 07.07.2003. у износу од 1.164.000,00 дин. и на одржаној аукцији понудио највећу цену па је стога проглашен купцем капитала субјекта приватизације, међутим у аукцијској документацији продавац није навео најважнији податак да је против субјекта приватизације покренут стечајни поступак 19.06.2003., као ни податке о стварном стању дуговања и потраживања субјекта приватизације, па како из тог разлога није било основа за спровођење аукције над субјектом приватизације над којим је покренут поступак стечаја,тужени сматра да је поступак аукције био незаконит, па сходно чл.41.ст.3 цитиране Уредбе сматра да су се стекли услови за повраћај уплаћеног депозита за учешће у аукцији и подноси противтужбу за обавезивање тужиоца-противтуженог да му исплати 1.166.492,00 дин. са законском затезном каматом од дана уплате 07.07.2003. и трошкова поступка, а да се тужбени захтев одбије као неоснован. Својим поднеском од 10.03.2005. године тужилац-противтужени је повукао тужбу, али је остао код оспоравања противтужбе као неосноване јер тужени као проглашени купац није приступио закључењу уговора нити исплатио купопродајну цену због чега је сходно чл. 37а. цитиране Уредбе изгубио право на повраћај депозита. На чињенично стање које није спорно првостепени суд је правилно применивши одредбу члана 210 ЗОО-а нашао да нема законског основа да тужилац задржи уплаћени депозит туженог јер је основ задржавања депозита утврђен у одредби члана 37 цитиране Уредбе у међувремену отпао,јер је Уставни суд својом одлуком објављеном 29.05.2004. године утврдио да су одредбе чл.37 и 37а у супротности са Уставом и Законом, због чега је отпао законски основ за задржавање уплаћеног депозита од стране Агенције за приватизацију, с обзиром да не постоји ни један други законски или уговорни основ за задржавање уплаћеног депозита за учешће на јавној аукцији, нити је учесник на аукцији на било који начин био упознат да у случају неприступању закључењу купопродајног уговора код најбоље дате понуде губи право на повраћај депозита. Позивање жалиоца да је након објављивања Одлуке уставног суда у законском року 26.08.2004. године извршио измену Уредбе и чл. 36а прописао да купац губи право на повраћај депозита, па да је у истој одредби основ за задржавање депозита, је неосновано, јер је чл.121 ст.1 Устава РС искључена је ретроактивна примена закона, а у конкретном случају нису се стекли услови из чл. 121 ст. 2 Устава о ретроактивној примени измењене одредбе чл. 36а Уредбе. Надаље, неосновано је позивање жалиоца,да из саме природе депозита одређене члановима Закона о приватизацији и цитиране Уредбе произилази да се уплаћени депозит најповољнијег купца у случају одустанка од закључења уговора задржава, јер основ задржавања депозита мора да буде у изричитој законској одредби или постигнутој сагласности воља.
Међутим, у погледу примењене одредбе чл.214 ЗОО-а првостепени суд је у погледу враћања стеченог без основа, погрешно применио цитирану норму. У конкретном случају тужиоц је повраћај депозита тражио са з.з.к.почев од дана уплате истог до исплате, а у ожалбеној пресуди затезну законску камату је суд досудио од подношења противтужбе, занемарујући садржину цитиране одредбе,према којој је за обим враћања битан елеменат тренутак када дужник постаје несавестан, а у овом случају то је тренутак доношења одлуке Уставног суда па је у том правцу преиначена другостепена одлука.
(Из решења Вишег трговинског суда од 16.1.2006. године)